Ромео и Јулија

Za druge upotrebe, pogledajte stranicu Romeo i Julija (film).

Romeo i Julija
Uljana slika Forda Madoksa Brauna iz 1870. koja prikazuje scenu na balkonu u predstavi.
Nastanak
Orig. naslov	Romeo and Juliet
Autor	Vilijam Šekspir
Zemlja	Engleska
Jezik	engleski
Sadržaj
Žanr / vrsta dela	Šekspirova tragedija
Tema	Ljubav, porodica i konflikt
Mesto i vreme radnje	Italija (Verona i Mantua)
Tip medija	roman
Tekst	Romeo i Julija (Vikizvornik)

Romeo i Julija (engl. Romeo and Juliet), u ranijim prevodima Romeo i Đulijeta (ital. Romeo e Giulietta) je tragedija koju je napisao Vilijam Šekspir na početku svoje karijere o romansi između dvoje mladih iz zavađenih porodica. Bila je među Šekspirovim najpopularnijim komadima tokom njegovog života i, uz Hamleta, jedna je od njegovih najčešće izvođenih. Danas se naslovni likovi smatraju arhetipskim mladim ljubavnicima.

Romeo i Julija pripadaju tradiciji tragičnih romansa koja seže do antike. Radnja je zasnovana na italijanskoj priči koju je napisao Mateo Bandelo i preveden u stihove kao Tragična istorija Romeusa i Julije od Artura Bruka 1562. i ponovo ispričan u prozi u Palati užitka od strane Vilijama Pejntera 1567. Šekspir je u velikoj meri pozajmio od oba, ali je proširio radnju razvijajući niz sporednih likova, posebno Merkucija i Pariza. Za koju se veruje da je napisana između 1591. i 1595. godine, drama je prvi put objavljena u kvarto verziji 1597. Međutim, tekst prve kvarto verzije je bio lošeg kvaliteta, a kasnija izdanja su korigovala tekst da bi se više uskladila sa Šekspirovim originalom.

Šekspirova upotreba poetske dramske strukture (uključujući efekte kao što je prebacivanje između komedije i tragedije da bi se pojačala napetost, proširenje sporednih likova i brojne podzaplete za ulepšavanje priče) hvaljena je kao rani znak njegove dramske veštine. Predstava različitim likovima pripisuje različite poetske forme, ponekad menjajući formu kako se lik razvija. Romeo, na primer, postaje sve veštiji u sonetu tokom drame.

Romeo i Julija je više puta adaptirana za scenske, filmske, muzičke i operske prostore. Tokom engleske restauracije, oživeo ga je i u velikoj meri revidirao Vilijam Davenant. Verzija Dejvida Garika iz 18. veka takođe je modifikovala nekoliko scena, uklanjajući materijal koji se tada smatrao nepristojnim, a Romeo i Julija Georga Bende je izostavio veći deo radnje i koristio srećan kraj. Predstave u 19. veku, uključujući Šarlot Kušman, vratile su originalni tekst i fokusirale se na veći realizam. Verzija Džona Gilguda iz 1935. bila je veoma bliska Šekspirovom tekstu i koristila je elizabetanske kostime i inscenaciju kako bi poboljšala dramu. U 20. i 21. veku, predstava je adaptirana za film u različitim verzijama kao što su Romeo i Julija Džordža Kjukora (1936), Romeo i Julija Franka Zefirelija (1968), Romeo + Julija Baza Lurmana (1996) i Romeo i Julija Karla Karlejeva (2013).

Radnja

Poslednji poljubac za Juliju od Romea, Frančesko Ajez, 1823.

Predstava, smeštena u Veroni, u Italiji, počinje uličnom tučom između slugu Montagija i Kapuleta koji su, kao i gospodari kojima služe, zakleti neprijatelji. Knez Eskalus od Verone interveniše i izjavljuje da će dalje kršenje mira biti kažnjeno smrću. Kasnije, grof Paris razgovara sa Kapuletom o venčanju sa njegovom ćerkom Julijom, ali Kapulet traži od Parisa da sačeka još dve godine i poziva ga da prisustvuje planiranom balu. Gospođa Kapulet i Julijina dadilja pokušavaju da ubede Juliju da prihvati Parisovo udvaranje.

U međuvremenu, Benvolio razgovara sa svojim rođakom Romeom, Montagijevim sinom, o Romeovoj nedavnoj depresiji. Benvolio otkriva da je to posledica neuzvraćene ljubavi prema devojci po imenu Rozalina, jednoj od Kapuletovih nećakinja. Ubeđen od Benvolija i Merkucija, Romeo dolazi na bal, koji se odigrava u kući Kapuleta, u nadi da će upoznati Rozalinu. Međutim, Romeo umesto toga upoznaje Juliju i zaljubljuje se u nju. Julijin rođak Tibalt je besan na Romea što se ušunjao na bal, ali ga Julijin otac sprečava da ubije Romea, koji ne želi da prolije krv u njegovoj kući. Nakon bala, u onome što je sada poznato kao „scena na balkonu“, Romeo se ušunja u voćnjak Kapuleta i čuje Juliju na njenom prozoru kako mu se zaklinje u ljubav uprkos mržnji njene porodice prema Montagijima. Romeo joj se daje do znanja i oni pristaju da se venčaju. Uz pomoć monaha Lavrentija, koji se nada da će pomiriti dve porodice kroz zajednicu njihove dece, oni se tajno venčavaju sledećeg dana.

U međuvremenu, Tibalt, još uvek ljut što se Romeo ušunjao na bal, izaziva ga na duel. Romeo, koji sada smatra Tibalta svojim rođakom, odbija da se bori. Merkucio je uvređen Tibaltovom drskošću, kao i Romeovim „podlim pokoravanjem“, i prihvata duel u Romeovo ime. Merkucio je smrtno ranjen kada Romeo pokušava da prekine borbu, i objavljuje kletvu na obe kuće pre nego što umre. („Kuga na obe vaše kuće!“) Ožalošćen i izmučen krivicom, Romeo se suočava i ubija Tibalta.

Montagiji tvrde da je Romeo pravedno pogubio Tibalta za ubistvo Merkucija. Princ, koji je sada izgubio rođaka u svađi zaraćenih porodica, progna Romea iz Verone, pod kaznom smrti ako se ikada vrati. Romeo tajno provodi noć u Julijetinoj odaji, gde konzumiraju svoj brak. Kapulet, pogrešno tumačeći Julijinu tugu, pristaje da je uda za grofa Parisa i preti da će je se odreći kada odbije da postane Parisova „radosna nevesta“. Kada se zatim zamoli za odlaganje braka, majka je odbacuje.

Julija posećuje monaha Lavrentija za pomoć, a on joj nudi napitak koji će je staviti u smrtonosnu komu ili katalepsiju na „dva i četrdeset sati“. Fratar obećava da će poslati glasnika da obavesti Romea o planu kako bi joj se mogao ponovo pridružiti kada se probudi. Noć pre venčanja ona uzima otrov i, kada je drugi otkrivaju i smatraju da je mrtva, ona ostaje da leži u porodičnoj kripti.

Glasnik, međutim, ne stiže do Romea i umesto toga Romeo saznaje za Julijinu prividnu smrt od svog sluge Baltazara. Slomljenog srca, Romeo kupuje otrov od apotekara i odlazi u kriptu. On se susreće sa Parisom koji je došao da privatno oplakuje Juliju. Verujući da je Romeo vandal, Paris se suočava sa njim i, u bici koja je usledila, Romeo ubija Parisa. On stiže do Julije i, verujući da je mrtva, on pije otrov. Julija se tada budi i otkriva da je Romeo mrtav. Ona će se zatim ubosti njegovim bodežom i pridružiti mu se u smrti. Zavađene porodice i princ se sastaju kod grobnice da pronađu svu trojicu mrtvih. Monah Lavrentije prepričava priču o dvoje „ukrštenih ljubavnika“, ispunjavajući kletvu na koju se zakleo Merkucio. Porodice su pomirene zbog smrti svoje dece i pristaju da prekinu nasilnu svađu. Predstava se završava elegijom za zaljubljene: „Tužnije priče da l' ikad svet dobi / Od Julije i Romeove kobi!.“

Likovi

Vladarska loza Verone

• Knez Eskalus je vladar Verone
• Grof Paris je knežev rođak koji želi da se oženi Julijom
• Merkucio je takođe knežev rođak i Romeov prijatelj

Porodica Kapulet

• Kapulet je starešina porodice Kapulet
• Kapuletova žena je matrijarh porodice Kapulet
• Julija je ćerka Kapuleta i glavni ženski lik
• Tibaldo je nećak gospođe Kapulet i Julijin rođak
• Dadilja je Julijina pomoćnica i služavka
• Rozalina je kapuletova nećaka i s početka Romeova ljubav
• Petar, Samson i Gregorije su sluge Kapuleta

Porodica Monteki

• Monteki je starešina porodice Monteki
• Montekijeva žena je matrijarh porodice Monteki
• Romeo je Montagijev sin i glavni muški lik
• Bonvolio je Romeov rođak i najbolji prijatelj
• Avram i Valtazar su sluge Montekijevih

Ostali

• Otac Lavrentije je redovnik franjevačkog reda
• Otac Jovan nosi Romeu pismo od Lavrentija
• Apotekar prodaje otrov Romeu
• Hor peva prologe prvog i drugog čina

Inspiracija

Tragična istorija Romeusa i Džulijet

Legenda o nesrećnim ljubavnicima iz Verone datira mnogo ranije od ove tragedije. Romeo i Julija dolazi iz tradicije tragičnih ljubavnih priča koje datiraju iz antike. Jedna od njih je priča Piram i Tizba, iz Ovidijevih Metamorfoza, koja sadrži paralele sa Šekspirovom pričom: roditelji ljubavnika preziru jedni druge, a Piram lažno veruje da je njegova ljubavnica Tizba mrtva. Efezijaka Ksenofonta Efeskog, napisana u 3. veku, takođe sadrži nekoliko sličnosti sa predstavom, uključujući razdvajanje ljubavnika i napitak koji izaziva smrtni san.

Dante Aligijeri u svom delu Božanstvena komedija, u šestom pevanju tokom prolaska kroz čistilište, pominje Montekije i Kapulete u tugu utonule. Sem njega, Đirolamo dela Korte u svojoj Istoriji Verone štampanoj u periodu od 1594. i 1596. iznosi priču o nesrećnim ljubavnicima kao istorijski događaj koji se desio tačno godine 1303. Ipak, postoje sumnje da je priča izmišljena, jer još Ksenofont iz Efesa pominje devojku koja se neželjenog venčanja oslobađa uspavljujućim napitkom.

Kada su u pitanju književnost i istorija srednjeg i novog veka, prvi izvor koji pominje priču sličnu onoj o Romeu i Juliji jeste novela o Mariotu i Đanoci, koju je 1476. u Napulju objavio Masučo Salernitano. Sledeći je Luiđi da Porto, koji je oko 1530. u Veneciji izdao Istoriju dvoje plemenitih ljubavnika. Knjiga je zasnovana na Masučovoj noveli, s tim što su ljubavnici preimenovani iz Marioto i Đanoca (ital. Mariotto e Gianozza) u Romeo i Đulijeta (ital. Romeo e Giulietta). Da Portova knjiga je sa sigurnošću glavni izvor proširivanja ove priče po ostatku Evrope. Doživela je nekoliko obrada, dok je glavni izvor za Šekspirov rad bila poema Tragična istorija Romeusa i Džulijet (engl. The Tragical History of Romeus and Juliet), čiji je autor Artur Bruk.

Sem nje, od drugih prerađenih verzija, sa izvesnim odstupanjima od prvobitne radnje u pojedinostima, bitna za formiranje konačnog razvitka fabule u Šekspirovom delu jeste ona koju je 1554. u Luki objavio Mateo Bandelo. Mateovu verziju novele Luiđija da Porta na francuski jezik je preveo Pjer Boato godine 1559. i pritom dodao epizodu sa apotekarom koji Romeu prodaje otrov i završnu scenu. U toj verziji prvi put ljubavnici umiru od otrova i bodeža, dok je u dotadašnjim verzijama uzrok smrti bila isključivo tuga. Uz poemu Artura Bruka, Šekspir se koristio i proznom istorijom Vilijama Pejntera izdatom 1567, a nazvanom Romeo i Džulijet.

Što se tiče pojedinosti koje je sam Šekspir uneo u delo, individualizovani su Merkucio i dojkinja, u dotadašnjim verzijama samo nagovešteni, Tibaldo je doveden na gozbu kod Kapuleta, a Paris na groblje. Radnja koja traje četiri-pet meseci svedena je na pet dana. U Brukovoj poemi, dojkinja je prognana jer je prikrila Julijinu udaju, apotekar obešen, a Lavrentije prognan u isposnicu u predgrađu, gde je umro pet godina kasnije. Šekspir ovaj epilog isključuje. Još jedna izmena je ta da je glavni lik Julija podmlađena sa 16 na 14 godina. Za ovu izmenu smatra se da je greška nastala tako što je latinski broj XVI (10-5-1; 16) slučajno izmenjen u XIV (10-1-5; 14). Ostatak čini davanje dramskog oblika i poetskog ukrasa.

Štampanje

Šekspir je tragediju Romeo i Julija napisao u prvog razdoblju svog stvaralaštva. Prvo kvarto-izdanje (Q1) štampano je 1597, dok je drugo (Q2) izašlo 1599. Ono je za jednu četvrtinu veće od prvog (3.077 prema 2.232 reda). Međutim, u ovaj prošireni test unesene su razne greške — slučajna i namerna preinačenja same radnje, greške u slogu, pravopisu i ostalo. Savremena verzija ove Šekspirove tragedije objedinjuje probno „Q1“ i prerađeno i dorađeno izdanje „Q2“.

Komad je prvi put izveden 1596. ili 1597. godine, a napisan već 1591. Da nesumnjivo pripada jednom od prvih Vilijamovih dela svedoči unutrašnja analiza. Lirski karakter prikazuje prelazak stvaralaštva iz lirike u dramu. Delo je puno rimovanih stihova, distiha i dijaloga u katrenima i sestinama, igre rečima, pesničkih ukrasa, lirskih odlomaka, soneta. To pokazuje Šekspirovo eksperimentisanje sa raznim oblicima poetskog kazivanja i bliskost humanističkim poemama. Zbog toga se smatra da su sva dalja izdanja — 1609. (Q3), 1622. (Q4), 1637. (Q5), 1623. (F1), 1632. (F2), 1664. (F3), 1685. (F4) — bazirana na „Q2“.

Prvi prevod ovog dela na srpski jezik načinio je književnik i dramski pisac Laza Kostić. Pozorišni komad Romeo i Đulijeta od autora Viljema Šekspira prvi put je izveden 1875. u Novom Sadu, gde je i štampana knjiga sledeće, 1876. godine. Međutim, u novijim prevodima, ime autora korigovano je u Vilijam (ili Vilijem), dok je Đulijetino italijansko ime posrbljeno u Julija.

Galerija

• Romeo i Julija, tragedija Vilijama Šekspira u režiji Predraga Štrpca, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2005/2006. Fotografije su deo foto zbirke SNP-a.
• 
• 
• 
• 

Literatura

• „Romeo i Đulijeta”. Celokupna dela Viljema Šekspira 5 — tragedije. Beograd: Kultura. 1966. str. 11—12. 
• Gibbons, Brian, ur. (1980). Romeo and Juliet. The Arden Shakespeare, second series. London: Thomson Learning. ISBN 978-1-903436-41-7. 
• Levenson, Jill L., ur. (2000). Romeo and Juliet. The Oxford Shakespeare. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-281496-6. 
• Spencer, T.J.B., ur. (1967). Romeo and Juliet. The New Penguin Shakespeare. London: Penguin. ISBN 978-0-14-070701-4. 
• Appelbaum, Robert (1997). „"Standing to the Wall": The Pressures of Masculinity in Romeo and Juliet”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 48 (38): 251—72. ISSN 0037-3222. JSTOR 2871016. doi:10.2307/2871016. 
• Arafay, Mireia (2005). Books in Motion: Adaptation, Adaptability, Authorship. Rodopi. ISBN 978-90-420-1957-7. 
• Barranger, Milly S. (2004). Margaret Webster: A Life in the Theatre. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-11390-3. 
• Bloom, Harold (1998). Shakespeare: The Invention of the Human. New York: Riverhead Books. ISBN 1-57322-120-1. 
• Bly, Mary (2001). „The Legacy of Juliet's Desire in Comedies of the Early 1600s”. Ur.: Alexander, Margaret M. S; Wells, Stanley. Shakespeare and Sexuality. Cambridge: Cambridge University Press. str. 52—71. ISBN 0-521-80475-2. 
• Bonnard, Georges A. (1951). „Romeo and Juliet: A Possible Significance?”. Review of English Studies. II (5): 319—27. doi:10.1093/res/II.5.319. 
• Bowling, Lawrence Edward (1949). „The Thematic Framework of Romeo and Juliet”. PMLA. Modern Language Association of America. 64 (1): 208—20. JSTOR 459678. S2CID 163454145. doi:10.2307/459678. 
• Branam, George C. (1984). „The Genesis of David Garrick's Romeo and Juliet”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 35 (2): 170—79. JSTOR 2869925. doi:10.2307/2869925. 
• Brode, Douglas (2001). Shakespeare in the Movies: From the Silent Era to Today. New York: Berkley Boulevard Books. ISBN 0-425-18176-6. 
• Buhler, Stephen M. (2007). „Musical Shakespeares: attending to Ophelia, Juliet, and Desdemona”. Ur.: Shaughnessy, Robert. The Cambridge Companion to Shakespeare and Popular Culture. Cambridge: Cambridge University Press. str. 150–74. ISBN 978-0-521-60580-9. 
• Collins, Michael (1982). „The Literary Background of Bellini's I Capuleti ed i Montecchi”. Journal of the American Musicological Society. 35 (3): 532—38. doi:10.1525/jams.1982.35.3.03a00050. 
• Curnow, Robyn (2. 11. 2010). „Dada Masilo: South African dancer who breaks the rules”. CNN. Arhivirano iz originala 07. 11. 2017. g. Pristupljeno 26. 12. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Dawson, Anthony B. (2002). „International Shakespeare”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge: Cambridge University Press. str. 174–93. ISBN 978-0-521-79711-5. 
• Draper, John W. (1939). „Shakespeare's 'Star-Crossed Lovers'”. Review of English Studies. os-XV (57): 16—34. doi:10.1093/res/os-XV.57.16. 
• Driver, Tom F. (1964). „The Shakespearian Clock: Time and the Vision of Reality in Romeo and Juliet and The Tempest”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 15 (4): 363—70. JSTOR 2868094. doi:10.2307/2868094. 
• Edgar, David (1982). The Life and Adventures of Nicholas Nickleby. New York: Dramatists' Play Service. ISBN 0-8222-0817-2. 
• Ehren, Christine (3. 9. 1999). „Sweet Sorrow: Mann-Korman's Romeo and Juliet Closes Sept. 5 at MN's Ordway”. Playbill. Arhivirano iz originala 30. 4. 2008. g. Pristupljeno 13. 8. 2008. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Evans, Bertrand (1950). „The Brevity of Friar Laurence”. PMLA. Modern Language Association. 65 (5): 841—65. JSTOR 459577. S2CID 163739242. doi:10.2307/459577. 
• Fowler, James (1996). Wells, Stanley, ur. „Picturing Romeo and Juliet”. Shakespeare Survey. Cambridge University Press. 49: 111—29. ISBN 0-521-57047-6. doi:10.1017/CCOL0521570476.009. 
• Gay, Penny (2002). „Women and Shakespearean Performance”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge: Cambridge University Press. str. 155–73. ISBN 978-0-521-79711-5. 
• Goldberg, Jonathan (1994). „Romeo and Juliet's Open Rs”. Ur.: Goldberg, Jonathan. Queering the Renaissance. Durham: Duke University Press. str. 218—35. ISBN 0-8223-1385-5. 
• Goyal, Divya (6. 12. 2013). „Ram Leela box office collections hit massive Rs 100 crore, pulverises prediction”. The Financial Express. New Delhi. Arhivirano iz originala 7. 5. 2017. g. Pristupljeno 27. 12. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Groves, Beatrice (2007). Texts and Traditions: Religion in Shakespeare, 1592–1604. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-920898-2. 
• Halio, Jay (1998). Romeo and Juliet: A Guide to the Play. Westport: Greenwood Press. ISBN 0-313-30089-5. 
• Halliday, F.E. (1964). A Shakespeare Companion 1564–1964. Baltimore: Penguin. 
• Hetrick, Adam; Gans, Andrew (19. 11. 2013). „Broadway Revival of Romeo and Juliet, Starring Orlando Bloom and Condola Rashad, Will Close Dec. 8”. Playbill. Arhivirano iz originala 26. 12. 2017. g. Pristupljeno 26. 12. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Higgins, David H., ur. (1998). The Divine Comedy. Oxford World Classics. Prevod: Sisson, C. H. Oxford University Press. ISBN 0-19-283502-5. 
• Holden, Amanda, ur. (1993). The Viking Opera Guide. London: Viking. ISBN 0-670-81292-7. 
• Holland, Peter (2001). „Shakespeare in the Twentieth-Century Theatre”. Ur.: Wells, Stanley; Grazia, Margreta de. The Cambridge Companion to Shakespeare. Cambridge: Cambridge University Press. str. 199—215. ISBN 0-521-65881-0. 
• Holland, Peter (2002). „Touring Shakespeare”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge: Cambridge University Press. str. 194–211. ISBN 978-0-521-79711-5. 
• Honegger, Thomas (2006). „'Wouldst thou withdraw love's faithful vow?': The negotiation of love in the orchard scene (Romeo and Juliet Act II)”. Journal of Historical Pragmatics. 7 (1): 73—88. doi:10.1075/jhp.7.1.04hon. 
• Hosley, Richard (1965). Romeo and Juliet. New Haven: Yale University Press. 
• Houlihan, Mary (16. 5. 2004). „Wherefore art thou, Romeo? To make us laugh at Navy Pier”. The Second City. Arhivirano iz originala 5. 5. 2006. g. Pristupljeno 26. 12. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Howard, Tony (2000). „Shakespeare's Cinematic Offshoots”. Ur.: Jackson, Russell. The Cambridge Companion to Shakespeare on Film. Cambridge: Cambridge University Press. str. 295–313. ISBN 0-521-63975-1. 
• „Roméo et Juliette”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
• „Ram-leela Review Roundup: Critics Hail Film as Best Adaptation of Romeo and Juliet”. International Business Times. 15. 11. 2013. Arhivirano iz originala 22. 11. 2017. g. Pristupljeno 27. 12. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Kahn, Coppélia (1977). „Coming of Age in Verona”. Modern Language Studies. The Northeast Modern Language Association. 8 (1): 5—22. ISSN 0047-7729. JSTOR 3194631. doi:10.2307/3194631. 
• Keeble, N.H. (1980). Romeo and Juliet: Study Notes. York Notes. Longman. ISBN 0-582-78101-9. 
• Kennedy, Maev (12. 4. 2010). „Romeo and Juliet get Twitter treatment”. The Guardian. Pristupljeno 27. 12. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Juliet's Nurse by Lois Leveen”. Kirkus Reviews. 30. 7. 2014. Pristupljeno 27. 12. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Lanier, Douglas (2007). „Shakespeare: myth and biographical fiction”. Ur.: Shaughnessy, Robert. The Cambridge Companion to Shakespeare and Popular Culture. Cambridge University Press. str. 93–113. ISBN 978-0-521-60580-9. 
• Lee, Ashley (14. 2. 2014). „Romeo and Juliet: Orlando Bloom's Broadway Debut Released in Theaters for Valentine's Day”. The Hollywood Reporter. Arhivirano iz originala 18. 3. 2016. g. Pristupljeno 27. 12. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Leveen, Lois (28. 10. 2014). „Romeo and Juliet Has No Balcony”. The Atlantic. Pristupljeno 30. 1. 2015. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Romeo und Julia”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
• Levin, Harry (1960). „Form and Formality in Romeo and Juliet”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 11 (1): 3—11. JSTOR 2867423. doi:10.2307/2867423. 
• Lucking, David (2001). „Uncomfortable Time in Romeo And Juliet”. English Studies. 82 (2): 115—26. S2CID 161825562. doi:10.1076/enst.82.2.115.9595. 
• MacKenzie, Clayton G. (2007). „Love, sex and death in Romeo and Juliet”. English Studies. 88 (1): 22—42. S2CID 163788708. doi:10.1080/00138380601042675. 
• Marsh, Sarah (26. 5. 2017). „A plague o' both your houses: error in GCSE exam paper forces apology”. The Guardian. Pristupljeno 27. 5. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• McKernan, Luke; Terris, Olwen (1994). Walking Shadows: Shakespeare in the National Film and Television Archive. London: British Film Institute. ISBN 0-85170-486-7. 
• Marks, Peter (29. 9. 1997). „Juliet of the Five O'Clock Shadow, and Other Wonders”. The New York Times. Pristupljeno 10. 11. 2008. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Marsden, Jean I. (2002). „Shakespeare from the Restoration to Garrick”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge: Cambridge University Press. str. 21–36. ISBN 978-0-521-79711-5. 
• Menninger, Karl A. (1938). Man Against Himself. New York: Harcourt Brace and Company. 
• Meyer, Eve R. (1968). „Measure for Measure: Shakespeare and Music”. Music Educators Journal. The National Association for Music Education. 54 (7): 36—38, 139—43. ISSN 0027-4321. JSTOR 3391243. S2CID 144806778. doi:10.2307/3391243. 
• Moore, Olin H. (1930). „The Origins of the Legend of Romeo and Juliet in Italy”. Speculum. Medieval Academy of America. 5 (3): 264—77. ISSN 0038-7134. JSTOR 2848744. S2CID 154947146. doi:10.2307/2848744. 
• Moore, Olin H. (1937). „Bandello and 'Clizia'”. Modern Language Notes. Johns Hopkins University Press. 52 (1): 38—44. ISSN 0149-6611. JSTOR 2912314. doi:10.2307/2912314. 
• Morrison, Michael A. (2007). „Shakespeare in North America”. Ur.: Shaughnessy, Robert. The Cambridge Companion to Shakespeare and Popular Culture. Cambridge: Cambridge University Press. str. 230–58. ISBN 978-0-521-60580-9. 
• Mosel, Tad (1978). Leading Lady: The World and Theatre of Katharine Cornell. Boston: Little, Brown & Co. ISBN 978-0-316-58537-8. OL 4728341M. 
• Muir, Edward (1998). Mad Blood Stirring: Vendetta and Factions in Friuli During the Renaissance. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-5849-9. 
• Muir, Kenneth (2005). Shakespeare's Tragic Sequence. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-35325-0. 
• Munro, Ian (2016). „Performance History”. Ur.: Lupton, Julia Reinhard. Romeo and Juliet: A Critical Reader. Arden Early Modern Drama Guides. Bloomsbury Publishing. str. 53—78. ISBN 978-1-4742-1637-1. 
• Nestyev, Israel (1960). Prokofiev. Stanford: Stanford University Press. 
• Nevo, Ruth (1972). Tragic Form in Shakespeare. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 0-691-06217-X. 
• „Weekender Guide: Shakespeare on The Drive”. The New York Times. 19. 8. 1977. str. 46. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „balcony”. Oxford English Dictionary (3rd izd.). Oxford University Press. septembar 2005. Pristupljeno 24. 12. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza) (Potrebna je pretplata ili članska kartica javne biblioteke UK.)
• „romeo”. Oxford English Dictionary (3rd izd.). Oxford University Press. septembar 2005. Pristupljeno 24. 12. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza) (Potrebna je pretplata ili članska kartica javne biblioteke UK.)
• Orgel, Stephen (2007). „Shakespeare Illustrated”. Ur.: Shaughnessy, Robert. The Cambridge Companion to Shakespeare and Popular Culture. Cambridge: Cambridge University Press. str. 67–92. ISBN 978-1-139-00152-6. doi:10.1017/CCOL9780521844291 — preko Cambridge Core. 
• Pappe, Ilan (1997). „Post-Zionist Critique on Israel and the Palestinians Part III: Popular Culture” (PDF). Journal of Palestine Studies. University of California Press. 26 (4): 60—69. ISSN 0377-919X. JSTOR 2537907. doi:10.2307/2537907. eISSN 1533-8614. hdl:10871/15239 . 
• Parker, D.H. (1968). „Light and Dark Imagery in Romeo and Juliet”. Queen's Quarterly. 75 (4). 
• Pedicord, Harry William (1954). The Theatrical Public in the Time of David Garrick. New York: King's Crown Press. 
• Pells, Raquel (26. 5. 2017). „Capulets and Montagues: UK exam board admit mixing names up in Romeo and Juliet paper”. The Independent. Pristupljeno 27. 5. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• da Porto, Luigi (1831) [first published oko 1531]. Istoria Novellamente Ritrovata di Due Nobili Amanti (na jeziku: italijanski). Venice. Arhivirano iz originala 29. 4. 2015. g. Pristupljeno 28. 12. 2015. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• da Porto, Luigi (1868). „The Original Story of Romeo and Juliet”. Ur.: Pace-Sanfelice, G. The original story of Romeo and Juliet by Luigi da Porto. From which Shakespeare evidently drew the subject of his drama. Being the Italian text of 1530, and an English translation, together with a critical preface, historical and bibliographical notes and illustrations. Prevod: Pace-Sanfelice, G. Cambridge: Deighton, Bell, and co. hdl:2027/mdp.39015082232961. 
• Potter, Lois (2001). „Shakespeare in the Theatre, 1660–1900”. Ur.: Wells, Stanley; deGrazia Margreta. The Cambridge Companion to Shakespeare. Cambridge: Cambridge University Press. str. 183—98. ISBN 0-521-65881-0. 
• Prunster, Nicole, ur. (2000). Romeo and Juliet Before Shakespeare: Four Early Stories of Star-crossed Love. Renaissance and reformation texts in translation. 8. Prevod: Prunster, Nicole. Toronto: Centre for Reformation and Renaissance Studies. ISBN 0-7727-2015-0. ISSN 0820-750X. 
• Quince, Rohan (2000). Shakespeare in South Africa: Stage Productions During the Apartheid Era. New York: Peter Lang. ISBN 978-0-8204-4061-3. 
• Richardson, Hannah (26. 5. 2017). „GCSE exam error: Board accidentally rewrites Shakespeare”. BBC News. Pristupljeno 27. 5. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Roberts, Arthur J. (1902). „The Sources of Romeo and Juliet”. Modern Language Notes. Johns Hopkins University Press. 17 (2): 41—44. ISSN 0149-6611. JSTOR 2917639. doi:10.2307/2917639. 
• Rosenthal, Daniel (2007). BFI Screen Guides: 100 Shakespeare Films. London: British Film Institute. ISBN 978-1-84457-170-3. 
• Rubinstein, Frankie (1989). A Dictionary of Shakespeare's Sexual Puns and their Significance (Second izd.). London: Macmillan. ISBN 0-333-48866-0. 
• Sabur, Rozina (26. 5. 2017). „Exam board apologises after error in English GCSE paper which confused characters in Shakespeare's Romeo and Juliet”. The Daily Telegraph. Pristupljeno 26. 5. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Sanders, Julie (2007). Shakespeare and Music: Afterlives and Borrowings. Cambridge: Polity Press. ISBN 978-0-7456-3297-1. 
• Scarci, Manuela (1993—1994). „From Mariotto and Ganozza to Romeo and Giulietta: Metamorphoses of a Renaissance Tale”. Scripta Mediterranea. Canadian Institute for Mediterranean Studies. 14–15. 
• Schoch, Richard W. (2002). „Pictorial Shakespeare”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge: Cambridge University Press. str. 62–63. ISBN 978-0-521-79711-5. 
• Scott, Mark W., ur. (1987). Shakespearean Criticism: Excerpts from the Criticism of William Shakespeare's Plays & Poetry, from the First Published Appraisals to Current Evaluations. Shakespearean Criticism. 5. Detroit: Gale Research. ISBN 978-0-8103-6129-4. 
• Shapiro, Stephen A. (1964). „Romeo and Juliet: Reversals, Contraries, Transformations, and Ambivalence”. College English. National Council of Teachers of English. 25 (7): 498—501. JSTOR 373235. doi:10.2307/373235. 
• Siegel, Paul N. (1961). „Christianity and the Religion of Love in Romeo and Juliet”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 12 (4): 371—92. JSTOR 2867455. doi:10.2307/2867455. 
• Smallwood, Robert (2002). „Twentieth-century Performance: the Stratford and London companies”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge: Cambridge University Press. str. 98–117. ISBN 978-0-521-79711-5. 
• Stites, Richard, ur. (1995). Culture and Entertainment in Wartime Russia. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-20949-8. 
• Stone, George Winchester Jr (1964). „Romeo and Juliet: The Source of its Modern Stage Career”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 15 (2): 191—206. JSTOR 2867891. doi:10.2307/2867891. 
• Swift, Taylor (23. 4. 2009). „10 Questions for Taylor Swift”. Time. Arhivirano iz originala 26. 4. 2009. g. Pristupljeno 9. 4. 2022. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Symonds, Dominic (2017). „'We're All in This Together': Being Girls and Boys in High School Musical (2006)”. Ur.: Rodosthenous, George. The Disney Musical on Stage and Screen: Critical Approaches from 'Snow White' to 'Frozen'. Bloomsbury Publishing. str. 169—84. ISBN 978-1-4742-3419-1. 
• Tanselle, G. Thomas (1964). „Time in Romeo and Juliet”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 15 (4): 349—61. JSTOR 2868092. doi:10.2307/2868092. 
• Tatspaugh, Patricia (2000). „The tragedies of love on film”. Ur.: Jackson, Russell. The Cambridge Companion to Shakespeare on Film. Cambridge: Cambridge University Press. str. 135–59. ISBN 0-521-63975-1. 
• Taylor, Gary (2002). „Shakespeare plays on Renaissance Stages”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge: Cambridge University Press. str. 1–20. ISBN 978-0-521-79711-5. 
• „Haymarket Theatre”. The Times. 31. 12. 1845. str. 5. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „The Zeffirelli Way: Revealing Talk by Florentine Director”. The Times (54880). London. 19. 9. 1960. str. 4. Gale Document #CS67985203 — preko Gale Group. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Wells, Stanley (2004). Looking for Sex in Shakespeare. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-54039-9. 
• Wells, Stanley (2013). An A–Z Guide to Shakespeare (2 ed.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-174076-3. 
• Winn, Steven (24. 4. 2007). „Michael Smuin: 1938-2007 / Prolific dance director had showy career”. San Francisco Chronicle. Pristupljeno 14. 10. 2013. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Winter, William (1893). The Life and Art of Edwin Booth. London: MacMillan and Co. 

Spoljašnje veze

• Romeo i Julija na sajtu Standard Ebooks
• Romeo and Juliet na projektu Gutenberg
• Romeo and Juliet Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. januar 2017) at the British Library
• Romeo and Juliet HTML version at MIT
• Romeo and Juliet Complete Annotated Text on One Page Without Ads or Images
• Romeo and Juliet HTML Annotated Play
• Easy Read Romeo and Juliet Full text with portraits and location drawings to make the play easy to follow from the printed page.
• Romeo and Juliet public domain audiobook at LibriVox