Pređi na sadržaj

Ромео и Јулија

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Romeo i Julija
Uljana slika Forda Madoksa Brauna iz 1870. koja prikazuje scenu na balkonu u predstavi.
Nastanak
Orig. naslovRomeo and Juliet
AutorVilijam Šekspir
Zemlja Engleska
Jezikengleski
Sadržaj
Žanr / vrsta delaŠekspirova tragedija
TemaLjubav, porodica i konflikt
Mesto i vreme
radnje
Italija (Verona i Mantua)
Tip medijaroman
TekstRomeo i Julija (Vikizvornik)

Romeo i Julija (engl. Romeo and Juliet), u ranijim prevodima Romeo i Đulijeta (ital. Romeo e Giulietta) je tragedija koju je napisao Vilijam Šekspir na početku svoje karijere o romansi između dvoje mladih iz zavađenih porodica. Bila je među Šekspirovim najpopularnijim komadima tokom njegovog života i, uz Hamleta, jedna je od njegovih najčešće izvođenih. Danas se naslovni likovi smatraju arhetipskim mladim ljubavnicima.

Romeo i Julija pripadaju tradiciji tragičnih romansa koja seže do antike. Radnja je zasnovana na italijanskoj priči koju je napisao Mateo Bandelo i preveden u stihove kao Tragična istorija Romeusa i Julije od Artura Bruka 1562. i ponovo ispričan u prozi u Palati užitka od strane Vilijama Pejntera 1567. Šekspir je u velikoj meri pozajmio od oba, ali je proširio radnju razvijajući niz sporednih likova, posebno Merkucija i Pariza. Za koju se veruje da je napisana između 1591. i 1595. godine, drama je prvi put objavljena u kvarto verziji 1597. Međutim, tekst prve kvarto verzije je bio lošeg kvaliteta, a kasnija izdanja su korigovala tekst da bi se više uskladila sa Šekspirovim originalom.

Šekspirova upotreba poetske dramske strukture (uključujući efekte kao što je prebacivanje između komedije i tragedije da bi se pojačala napetost, proširenje sporednih likova i brojne podzaplete za ulepšavanje priče) hvaljena je kao rani znak njegove dramske veštine. Predstava različitim likovima pripisuje različite poetske forme, ponekad menjajući formu kako se lik razvija. Romeo, na primer, postaje sve veštiji u sonetu tokom drame.

Romeo i Julija je više puta adaptirana za scenske, filmske, muzičke i operske prostore. Tokom engleske restauracije, oživeo ga je i u velikoj meri revidirao Vilijam Davenant. Verzija Dejvida Garika iz 18. veka takođe je modifikovala nekoliko scena, uklanjajući materijal koji se tada smatrao nepristojnim, a Romeo i Julija Georga Bende je izostavio veći deo radnje i koristio srećan kraj. Predstave u 19. veku, uključujući Šarlot Kušman, vratile su originalni tekst i fokusirale se na veći realizam. Verzija Džona Gilguda iz 1935. bila je veoma bliska Šekspirovom tekstu i koristila je elizabetanske kostime i inscenaciju kako bi poboljšala dramu. U 20. i 21. veku, predstava je adaptirana za film u različitim verzijama kao što su Romeo i Julija Džordža Kjukora (1936), Romeo i Julija Franka Zefirelija (1968), Romeo + Julija Baza Lurmana (1996) i Romeo i Julija Karla Karlejeva (2013).

Radnja

[uredi | uredi izvor]
Poslednji poljubac za Juliju od Romea, Frančesko Ajez, 1823.
UPOZORENjE:Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje!

Predstava, smeštena u Veroni, u Italiji, počinje uličnom tučom između slugu Montagija i Kapuleta koji su, kao i gospodari kojima služe, zakleti neprijatelji. Knez Eskalus od Verone interveniše i izjavljuje da će dalje kršenje mira biti kažnjeno smrću. Kasnije, grof Paris razgovara sa Kapuletom o venčanju sa njegovom ćerkom Julijom, ali Kapulet traži od Parisa da sačeka još dve godine i poziva ga da prisustvuje planiranom balu. Gospođa Kapulet i Julijina dadilja pokušavaju da ubede Juliju da prihvati Parisovo udvaranje.

U međuvremenu, Benvolio razgovara sa svojim rođakom Romeom, Montagijevim sinom, o Romeovoj nedavnoj depresiji. Benvolio otkriva da je to posledica neuzvraćene ljubavi prema devojci po imenu Rozalina, jednoj od Kapuletovih nećakinja. Ubeđen od Benvolija i Merkucija, Romeo dolazi na bal, koji se odigrava u kući Kapuleta, u nadi da će upoznati Rozalinu. Međutim, Romeo umesto toga upoznaje Juliju i zaljubljuje se u nju. Julijin rođak Tibalt je besan na Romea što se ušunjao na bal, ali ga Julijin otac sprečava da ubije Romea, koji ne želi da prolije krv u njegovoj kući. Nakon bala, u onome što je sada poznato kao „scena na balkonu“, Romeo se ušunja u voćnjak Kapuleta i čuje Juliju na njenom prozoru kako mu se zaklinje u ljubav uprkos mržnji njene porodice prema Montagijima. Romeo joj se daje do znanja i oni pristaju da se venčaju. Uz pomoć monaha Lavrentija, koji se nada da će pomiriti dve porodice kroz zajednicu njihove dece, oni se tajno venčavaju sledećeg dana.

U međuvremenu, Tibalt, još uvek ljut što se Romeo ušunjao na bal, izaziva ga na duel. Romeo, koji sada smatra Tibalta svojim rođakom, odbija da se bori. Merkucio je uvređen Tibaltovom drskošću, kao i Romeovim „podlim pokoravanjem“, i prihvata duel u Romeovo ime. Merkucio je smrtno ranjen kada Romeo pokušava da prekine borbu, i objavljuje kletvu na obe kuće pre nego što umre. („Kuga na obe vaše kuće!“) Ožalošćen i izmučen krivicom, Romeo se suočava i ubija Tibalta.

Montagiji tvrde da je Romeo pravedno pogubio Tibalta za ubistvo Merkucija. Princ, koji je sada izgubio rođaka u svađi zaraćenih porodica, progna Romea iz Verone, pod kaznom smrti ako se ikada vrati. Romeo tajno provodi noć u Julijetinoj odaji, gde konzumiraju svoj brak. Kapulet, pogrešno tumačeći Julijinu tugu, pristaje da je uda za grofa Parisa i preti da će je se odreći kada odbije da postane Parisova „radosna nevesta“. Kada se zatim zamoli za odlaganje braka, majka je odbacuje.

Julija posećuje monaha Lavrentija za pomoć, a on joj nudi napitak koji će je staviti u smrtonosnu komu ili katalepsiju na „dva i četrdeset sati“. Fratar obećava da će poslati glasnika da obavesti Romea o planu kako bi joj se mogao ponovo pridružiti kada se probudi. Noć pre venčanja ona uzima otrov i, kada je drugi otkrivaju i smatraju da je mrtva, ona ostaje da leži u porodičnoj kripti.

Glasnik, međutim, ne stiže do Romea i umesto toga Romeo saznaje za Julijinu prividnu smrt od svog sluge Baltazara. Slomljenog srca, Romeo kupuje otrov od apotekara i odlazi u kriptu. On se susreće sa Parisom koji je došao da privatno oplakuje Juliju. Verujući da je Romeo vandal, Paris se suočava sa njim i, u bici koja je usledila, Romeo ubija Parisa. On stiže do Julije i, verujući da je mrtva, on pije otrov. Julija se tada budi i otkriva da je Romeo mrtav. Ona će se zatim ubosti njegovim bodežom i pridružiti mu se u smrti. Zavađene porodice i princ se sastaju kod grobnice da pronađu svu trojicu mrtvih. Monah Lavrentije prepričava priču o dvoje „ukrštenih ljubavnika“, ispunjavajući kletvu na koju se zakleo Merkucio. Porodice su pomirene zbog smrti svoje dece i pristaju da prekinu nasilnu svađu. Predstava se završava elegijom za zaljubljene: „Tužnije priče da l' ikad svet dobi / Od Julije i Romeove kobi!.“

Likovi

[uredi | uredi izvor]

Inspiracija

[uredi | uredi izvor]
Tragična istorija Romeusa i Džulijet

Legenda o nesrećnim ljubavnicima iz Verone datira mnogo ranije od ove tragedije. Romeo i Julija dolazi iz tradicije tragičnih ljubavnih priča koje datiraju iz antike. Jedna od njih je priča Piram i Tizba, iz Ovidijevih Metamorfoza, koja sadrži paralele sa Šekspirovom pričom: roditelji ljubavnika preziru jedni druge, a Piram lažno veruje da je njegova ljubavnica Tizba mrtva.[1] Efezijaka Ksenofonta Efeskog, napisana u 3. veku, takođe sadrži nekoliko sličnosti sa predstavom, uključujući razdvajanje ljubavnika i napitak koji izaziva smrtni san.[2]

Dante Aligijeri u svom delu Božanstvena komedija, u šestom pevanju tokom prolaska kroz čistilište, pominje Montekije i Kapulete u tugu utonule. Sem njega, Đirolamo dela Korte u svojoj Istoriji Verone štampanoj u periodu od 1594. i 1596. iznosi priču o nesrećnim ljubavnicima kao istorijski događaj koji se desio tačno godine 1303. Ipak, postoje sumnje da je priča izmišljena, jer još Ksenofont iz Efesa pominje devojku koja se neželjenog venčanja oslobađa uspavljujućim napitkom.[3]

Kada su u pitanju književnost i istorija srednjeg i novog veka, prvi izvor koji pominje priču sličnu onoj o Romeu i Juliji jeste novela o Mariotu i Đanoci, koju je 1476. u Napulju objavio Masučo Salernitano. Sledeći je Luiđi da Porto, koji je oko 1530. u Veneciji izdao Istoriju dvoje plemenitih ljubavnika. Knjiga je zasnovana na Masučovoj noveli, s tim što su ljubavnici preimenovani iz Marioto i Đanoca (ital. Mariotto e Gianozza) u Romeo i Đulijeta (ital. Romeo e Giulietta). Da Portova knjiga je sa sigurnošću glavni izvor proširivanja ove priče po ostatku Evrope. Doživela je nekoliko obrada, dok je glavni izvor za Šekspirov rad bila poema Tragična istorija Romeusa i Džulijet (engl. The Tragical History of Romeus and Juliet), čiji je autor Artur Bruk.[3]

Sem nje, od drugih prerađenih verzija, sa izvesnim odstupanjima od prvobitne radnje u pojedinostima, bitna za formiranje konačnog razvitka fabule u Šekspirovom delu jeste ona koju je 1554. u Luki objavio Mateo Bandelo. Mateovu verziju novele Luiđija da Porta na francuski jezik je preveo Pjer Boato godine 1559. i pritom dodao epizodu sa apotekarom koji Romeu prodaje otrov i završnu scenu. U toj verziji prvi put ljubavnici umiru od otrova i bodeža, dok je u dotadašnjim verzijama uzrok smrti bila isključivo tuga. Uz poemu Artura Bruka, Šekspir se koristio i proznom istorijom Vilijama Pejntera izdatom 1567, a nazvanom Romeo i Džulijet.[3]

Što se tiče pojedinosti koje je sam Šekspir uneo u delo, individualizovani su Merkucio i dojkinja, u dotadašnjim verzijama samo nagovešteni, Tibaldo je doveden na gozbu kod Kapuleta, a Paris na groblje. Radnja koja traje četiri-pet meseci svedena je na pet dana. U Brukovoj poemi, dojkinja je prognana jer je prikrila Julijinu udaju, apotekar obešen, a Lavrentije prognan u isposnicu u predgrađu, gde je umro pet godina kasnije. Šekspir ovaj epilog isključuje. Još jedna izmena je ta da je glavni lik Julija podmlađena sa 16 na 14 godina. Za ovu izmenu smatra se da je greška nastala tako što je latinski broj XVI (10-5-1; 16) slučajno izmenjen u XIV (10-1-5; 14). Ostatak čini davanje dramskog oblika i poetskog ukrasa.[3]

Štampanje

[uredi | uredi izvor]

Šekspir je tragediju Romeo i Julija napisao u prvog razdoblju svog stvaralaštva. Prvo kvarto-izdanje (Q1) štampano je 1597, dok je drugo (Q2) izašlo 1599. Ono je za jednu četvrtinu veće od prvog (3.077 prema 2.232 reda). Međutim, u ovaj prošireni test unesene su razne greške — slučajna i namerna preinačenja same radnje, greške u slogu, pravopisu i ostalo. Savremena verzija ove Šekspirove tragedije objedinjuje probno „Q1“ i prerađeno i dorađeno izdanje „Q2“.[3]

Komad je prvi put izveden 1596. ili 1597. godine, a napisan već 1591. Da nesumnjivo pripada jednom od prvih Vilijamovih dela svedoči unutrašnja analiza. Lirski karakter prikazuje prelazak stvaralaštva iz lirike u dramu. Delo je puno rimovanih stihova, distiha i dijaloga u katrenima i sestinama, igre rečima, pesničkih ukrasa, lirskih odlomaka, soneta. To pokazuje Šekspirovo eksperimentisanje sa raznim oblicima poetskog kazivanja i bliskost humanističkim poemama. Zbog toga se smatra da su sva dalja izdanja — 1609. (Q3), 1622. (Q4), 1637. (Q5), 1623. (F1), 1632. (F2), 1664. (F3), 1685. (F4) — bazirana na „Q2“.[3]

Prvi prevod ovog dela na srpski jezik načinio je književnik i dramski pisac Laza Kostić. Pozorišni komad Romeo i Đulijeta od autora Viljema Šekspira prvi put je izveden 1875. u Novom Sadu, gde je i štampana knjiga sledeće, 1876. godine. Međutim, u novijim prevodima, ime autora korigovano je u Vilijam (ili Vilijem), dok je Đulijetino italijansko ime posrbljeno u Julija.

Galerija

[uredi | uredi izvor]

[3]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Halio 1998, str. 93.
  2. ^ Gibbons 1980, str. 33.
  3. ^ a b v g d đ e „Romeo i Đulijeta”. Celokupna dela Viljema Šekspira 5 — tragedije. Beograd: Kultura. 1966. str. 11—12. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
  翻译: