Делузија
| Делузија | |
|---|---|
| Специјалности | Психијатрија |
Делузија или суманута идеја је нетачно, али укорењено веровање које се одржава упркос објективним доказима у супротно и упркос културним нормама које не подржавају ово веровање.[1] Често је део психоза и параноидних идеација а основне врсте су суманутости величине и прогањања.[2] Као патологија, разликује се од веровања заснованог на лажним или непотпуним информацијама, конфабулацијама, догмама, илузијама, халуцинацијама или неким другим обмањујућим ефектима перцепције, јер су појединци са тим уверењима у стању да се промене или поново прилагоде своја уверења након прегледа доказа. Међутим:
„Разликовање између делузије и идеје која се снажно држи понекад је тешко направити и делимично зависи од степена убеђења са којим се веровање држи упркос јасним или разумним контрадикторним доказима о његовој истинитости.”[1]
Типови
[уреди | уреди извор]Заблуде су категорисане у четири различите групе:
- Бизарна заблуда: Заблуде се сматрају бизарним ако су очигледно невероватне и нису разумљиве колегама исте културе и не произилазе из уобичајених животних искустава.[3] Пример који је наведен у DSM-5 је веровање особе да је неко заменио све њене унутрашње органе туђим без остављања ожиљка.
- Небизарна обмана: заблуда која је, иако лажна, барем технички могућа, на пример, погођена особа погрешно верује да је под сталним полицијским надзором.
- Заблуда усклађена са расположењем: Свака заблуда са садржајем који је у складу са депресивним или маничним стањем, на пример, депресивна особа верује да су водитељи вести на телевизији категорично настројени против ње, или особа у маничном стању може да верује да је моћно божанство.
- Заблуда независна од расположења: заблуда која се не односи на емоционално стање обољелог; на пример, веровање да додатни уд расте из нечијег потиљка је неутрално за депресију или манију.[4]
Теме
[уреди | уреди извор]Поред ових категорија, заблуде се често манифестују према доследној теми. Иако заблуде могу имати било коју тему, одређене теме су чешће. Неке од најчешћих тема заблуда су:
- Делузија контроле: Лажно веровање да друга особа, група људи или спољна сила контролишу нечије опште мисли, осећања, импулсе или понашања.[4]
- Котардова делузија: Лажно веровање да особа не постоји или да је умрла.[5] Неки случајеви такође укључују веровање да је особа бесмртна или да је изгубила унутрашње органе, крв или друге делове тела.[6]
- Делузиона љубомора: Лажно уверење да супружник или љубавник има аферу, без доказа који би поткрепили тврдњу.[4]
- Делузија кривице или греха (или илузија самооптуживања): Неосновано осећање кајања или кривице делузионог интензитета.[4]
- Делузија читања ума: Лажно веровање да други људи могу знати нечије мисли.[4]
- Делузија уметања мисли: Веровање да други размишља кроз ум особе.[4]
- Делузија о референци: Лажно уверење да безначајне примедбе, догађаји или објекти у нечијем окружењу имају лично значење или значај. „Обично је значење које се приписује овим догађајима негативно, али 'поруке' могу имати и грандиозан квалитет.“[4]
- Еротоманија: Лажно веровање да је друга особа заљубљена у њих.[4]
- Религијска делузија: Веровање да погођене особе да је бог или да је изабрана да делује као бог.[7][8]
- Соматска делузија: Заблуда чији се садржај односи на функционисање тела, телесне сензације или физички изглед. Обично је лажно уверење да је тело на неки начин болесно, абнормално или измењено.[4] Специфичан пример ове заблуде је делузиона паразитоза: делузија у којој се човек осећа заражен инсектима, бактеријама, грињама, пауцима, вашкама, бувама, црвима или другим организмима.
- Делузија о сиромаштву: Особа чврсто верује да је финансијски неспособна. Иако је ова врста заблуде сада мање уобичајена, била је посебно распрострањена у данима који су претходили државној подршци.[9]
Грандиозне делузије
[уреди | уреди извор]Грандиозне делузије или делузије величине су углавном подтип делузионалног поремећаја, али би се могле појавити као симптом шизофреније и маничних епизода биполарног поремећаја.[10] Грандиозне делузије карактеришу фантастична веровања да је неко славан, свемоћан или на други начин веома моћан. Заблуде су генерално фантастичне, често са натприродним, научно-фантастичним или религиозним склоностима. У колоквијалној употреби, за онога ко прецењује сопствене способности, таленте, стас или ситуацију понекад се каже да има „заблуде величине“. Ово је углавном због претераног поноса, а не због стварних заблуда. Са мегаломанијом се могу повезати грандиозне заблуде или илузије величине.[11]
Прогонске делузије
[уреди | уреди извор]Заблуде о прогонству су најчешћи тип заблуда и укључују тему праћења, малтретирања, преваре, тровања или дрогирања, завере против, шпијунирања, напада или на други начин опструкције у остваривању циљева. Прогонске делузије су стање у којем погођена особа погрешно верује да је прогоњена. Конкретно, они су дефинисани као да садрже два централна елемента,[12] при чему особа мисли да:
- штета се дешава или ће се десити
- прогонитељи имају намеру да нанесу штету
Према DSM-IV-TR, илузије прогона су најчешћи облик заблуда код шизофреније, где особа верује да је „мучена, праћена, саботирана, преварена, шпијунирана или исмевана“.[13] У DSM-IV-TR, заблуде о прогањању су главна карактеристика прогањајућег типа делузионалног поремећаја. Када је фокус на исправљању неке неправде правним поступком, они се понекад називају „свадљива параноја“.[14]
Узроци
[уреди | уреди извор]Објашњење узрока делузија и даље је изазовно и развијено је неколико теорија.[15] Једна је генетска или биолошка теорија, која наводи да су блиски рођаци особа са делузионалним поремећајем изложени повећаном ризику од делузионалних тенденција. Друга теорија је дисфункционална когнитивна обрада, која каже да заблуде могу произаћи из искривљених начина на који људи сами себи објашњавају живот. Трећа теорија се назива мотивисане или одбрамбене заблуде. У овом се наводи да неке од оних особа које су предиспониране могу патити од појаве поремећаја делузија у оним тренуцима када суочавање са животом и одржавање високог самопоштовања постане значајан изазов. У овом случају, особа гледа на друге као на узрок својих личних потешкоћа како би очувала позитиван поглед на себе.[16]
Ово стање је чешће код људи који имају слаб слух или вид. Такође, стални стресори су повезани са већом могућношћу развоја заблуда. Примери таквих стресора су имиграција, низак социоекономски статус, па чак и могуће нагомилавање мањих свакодневних проблема.[17]
Специфичне делузије
[уреди | уреди извор]Два највећа фактора која се углавном баве појавом делузија су поремећај функционисања мозга и позадински утицаји темперамента и личности.[18]
Виши нивои допамина се квалификују као симптом поремећаја функције мозга. Да су они потребни за одржавање одређених делузија испитано је прелиминарном студијом о делузионалном поремећају (психотични синдром) која је покренута да би се разјаснило да ли је шизофренија имала допаминску психозу.[19] Било је позитивних резултата - делузије љубоморе и прогона су имале различите нивое метаболита допамина HVA и хомованилил алкохола (који је можда био генетски). Ово се може сматрати само оквирним резултатима; студија је позвала на даља истраживања са већом популацијом.
Поједностављено је рећи да ће одређена мера допамина изазвати одређену заблуду. Студије показују да су старост[20][21] и пол утицајни и највероватније је да се нивои HVA мењају током животног века неких синдрома.[22]
О утицају личности је речено: „Џасперс је сматрао да долази до суптилне промене личности због саме болести; и то ствара услове за развој обмане у којој настаје обмањивачка интуиција.“[23]
Културни фактори имају „одлучујући утицај у обликовању заблуда“.[24] На пример, Делузије о кривици и казнама су честе у западној, хришћанској земљи попут Аустрије, али не и у Пакистану, где је вероватнији прогон.[25] Слично, у низу студија случаја, делузије о кривици и кажњавању пронађене су код аустријских пацијената са Паркинсоновом болешћу који су лечени l-допом, допаминергичним агонистом.[26]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Bortolotti L (7. 6. 2013). „Delusions in the DSM 5”. Imperfect Cognitions.
- ^ Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
- ^ Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-5. American Psychiatric Association. 2013.
- ^ а б в г д ђ е ж з „Delusions”. Encyclopedia of Mental Disorders. Advameg.com. Приступљено 2018-04-22.
- ^ Berrios GE, Luque R (март 1995). „Cotard's syndrome: analysis of 100 cases”. Acta Psychiatrica Scandinavica. 91 (3): 185—188. PMID 7625193. S2CID 8764432. doi:10.1111/j.1600-0447.1995.tb09764.x.
- ^ Ruminjo A, Mekinulov B (јун 2008). „A Case Report of Cotard's Syndrome”. Psychiatry. 5 (6): 28—29. PMC 2695744
. PMID 19727279.
- ^ „Religious delusions are common symptoms of schizophrenia.”. Архивирано из оригинала 22. 02. 2011. г. Приступљено 17. 4. 2011.
- ^ Raja M, Azzoni A, Lubich L. „Religious delusion” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 22. 3. 2012. г. Приступљено 17. 4. 2011.
- ^ Barker, p.. 1997. Assessment in Psychiatric and Mental Health Nursing in Search of the Whole Person. UK: Nelson Thornes Ltd. p. 241.
- ^ Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders Fourth edition Text Revision (DSM-IV-TR) American Psychiatric Association (2000)
- ^ Kunert HJ, Norra C, Hoff P (март 2007). „Theories of delusional disorders. An update and review”. Psychopathology. 40 (3): 191—202. PMID 17337940. doi:10.1159/000100367 .
- ^ Freeman D, Garety PA (2004). Paranoia: The Psychology of Persecutory Delusions. Hove: PsychoIogy Press. ISBN 1-84169-522-X.
- ^ Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-IV. Washington, DC: American Psychiatric Association. 2000. стр. 299. ISBN 0-89042-025-4.
- ^ Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-IV. Washington, DC: American Psychiatric Association. 2000. стр. 325. ISBN 0-89042-025-4.
- ^ Kiran C, Chaudhury S (јануар 2009). „Understanding delusions”. Industrial Psychiatry Journal. 18 (1): 3—18. PMC 3016695 . PMID 21234155. doi:10.4103/0972-6748.57851 .
- ^ „Delusional Disorder”. Приступљено 6. 8. 2010.
- ^ Kingston C, Schuurmans-Stekhoven J (децембар 2016). „Life hassles and delusional ideation: Scoping the potential role of cognitive and affective mediators”. Psychology and Psychotherapy. 89 (4): 445—463. PMID 26846698. doi:10.1111/papt.12089.
- ^ Sims A (2002). Symptoms in the mind: an introduction to descriptive psychopathology. Philadelphia: W. B. Saunders. стр. 127. ISBN 0-7020-2627-1.
- ^ Morimoto K, Miyatake R, Nakamura M, Watanabe T, Hirao T, Suwaki H (јун 2002). „Delusional disorder: molecular genetic evidence for dopamine psychosis”. Neuropsychopharmacology. 26 (6): 794—801. PMID 12007750. doi:10.1016/S0893-133X(01)00421-3 .
- ^ Mazure CM, Bowers MB (фебруар 1998). „Pretreatment plasma HVA predicts neuroleptic response in manic psychosis”. Journal of Affective Disorders. 48 (1): 83—86. PMID 9495606. doi:10.1016/S0165-0327(97)00159-6.
- ^ Yamada N, Nakajima S, Noguchi T (фебруар 1998). „Age at onset of delusional disorder is dependent on the delusional theme”. Acta Psychiatrica Scandinavica. 97 (2): 122—124. PMID 9517905. S2CID 39266698. doi:10.1111/j.1600-0447.1998.tb09973.x.
- ^ Tamplin A, Goodyer IM, Herbert J (фебруар 1998). „Family functioning and parent general health in families of adolescents with major depressive disorder”. Journal of Affective Disorders. 48 (1): 1—13. PMID 9495597. doi:10.1016/S0165-0327(97)00105-5.
- ^ Sims A (2002). Symptoms in the mind: an introduction to descriptive psychopathology. Philadelphia: W. B. Saunders. стр. 128. ISBN 0-7020-2627-1.
- ^ Draguns JG, Tanaka-Matsumi J (јул 2003). „Assessment of psychopathology across and within cultures: issues and findings”. Behaviour Research and Therapy. 41 (7): 755—776. PMID 12781244. doi:10.1016/S0005-7967(02)00190-0.
- ^ Stompe T, Friedman A, Ortwein G, Strobl R, Chaudhry HR, Najam N, Chaudhry MR (1999). „Comparison of delusions among schizophrenics in Austria and in Pakistan”. Psychopathology. 32 (5): 225—234. PMID 10494061. S2CID 25376490. doi:10.1159/000029094.
- ^ Birkmayer W, Danielczyk W, Neumayer E, Riederer P (1972). „The balance of biogenic amines as condition for normal behaviour”. Journal of Neural Transmission. 33 (2): 163—178. PMID 4643007. S2CID 28152591. doi:10.1007/BF01260902.
Литература
[уреди | уреди извор]- Karl, Jaspers (1997). General Psychopathology. 1. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-5775-1.
- Bell V, Halligan PW, Ellis H (2003). „Beliefs about delusions” (PDF). The Psychologist. 16 (8): 418—423. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 07. 2011. г. Приступљено 20. 03. 2012.
- Blackwood Nigel J.; Howard Robert J.; Bentall Richard P.; Murray Robin M. (2001). „Cognitive Neuropsychiatric Models of Persecutory Delusions”. American Journal of Psychiatry. 158 (4): 527—539. PMID 11282685. doi:10.1176/appi.ajp.158.4.527. Архивирано из оригинала 27. 05. 2010. г. Приступљено 20. 03. 2012.
- Coltheart M.; Davies M., ур. (2000). Pathologies of belief. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-22136-4.
- Persaud, R. (2003). From the Edge of the Couch: Bizarre Psychiatric Cases and What They Teach Us About Ourselves. Bantam. ISBN 978-0-553-81346-3.
- Arnold K, Vakhrusheva J (2015). „Resist the negation reflex: Minimizing reactance in psychotherapy of delusions”. Psychosis. 8 (2): 166—175. S2CID 146386637. doi:10.1080/17522439.2015.1095229.
- Badcock JC, Paulik G, ур. (2019). A Clinical Introduction to Psychosis: Foundations for Clinical Psychologists and Neuropsychologists (1st изд.). Cambridge, Massachusetts: Academic Press, imprint of Elsevier. ISBN 978-0-12-815012-2. S2CID 243510002. doi:10.1016/C2017-0-01829-3.
- Lewandowski KE, Moustafa A, ур. (2019). Social Cognition in Psychosis (1st изд.). Cambridge, Massachusetts: Academic Press, imprint of Elsevier. ISBN 978-0-12-815315-4. S2CID 239126550. doi:10.1016/C2017-0-03061-6.
- Semple D, Smyth R (2019). „Schizophrenia and related psychoses”. Ур.: Semple D, Smyth R. Oxford Handbook of Psychiatry (4th изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 179–240. ISBN 978-0-19-879555-1. doi:10.1093/med/9780198795551.003.0005.
- Tamminga CA, van Os J, Reininghaus U, Ivleva E, ур. (2020). Psychotic Disorders: Comprehensive Conceptualization and Treatments (1st изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-065327-9.
- Thompson AD, Broome MR, ур. (2020). Risk Factors for Psychosis: Paradigms, Mechanisms, and Prevention (1st изд.). Cambridge, Massachusetts: Academic Press, imprint of Elsevier. ISBN 978-0-12-813201-2. S2CID 213499429. doi:10.1016/B978-0-12-813201-2.00001-6.
- Program for Risk Evaluation and Prevention (PREP) Early Psychosis Clinic (2021). „Psychosis Spectrum Disorders & Managing Stress during the COVID-19 Pandemic”. medicine.umich.edu/dept/psychiatry. Michigan Medicine (University of Michigan). Архивирано из оригинала 3. 2. 2021. г. Приступљено 28. 2. 2021.
- Murray ED, Buttner N, Price BH (април 2012). „Depression and Psychosis in Neurological Practice”. Ур.: Bradley WG, Daroff RB, Fenichel GM, Jankovic J. Neurology in Clinical Practice (6th изд.). Butterworth Heinemann. ISBN 978-1-4377-0434-1.
- Williams P (2012). Rethinking Madness: Towards a Paradigm Shift In Our Understanding and Treatment of Psychosis. Sky’s Edge Publishing. ISBN 978-0-9849867-0-5.
- Dick PK (1981). VALIS. London: Gollancz. ISBN 978-0-679-73446-8. [Semi-autobiographical]
- Jamison KR (1995). An Unquiet Mind: A Memoir of Moods and Madness. London: Picador. ISBN 978-0-679-76330-7.
- Schreber DP (2000). Memoirs of My Nervous Illness. New York: New York Review of Books. ISBN 978-0-940322-20-2.
- Hinshaw SP (2002). The Years of Silence are Past: My Father's Life with Bipolar Disorder
. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521817806. - McLean R (2003). Recovered Not Cured: A Journey Through Schizophrenia. Australia: Allen & Unwin. ISBN 978-1-86508-974-4.
- Saks ER (2007). The Center Cannot Hold—My Journey Through Madness. New York: Hyperion. ISBN 978-1-4013-0138-5.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Класификација |
|---|
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
