Чланство Русије у УН

Према извештајима медија са 77. заседања Генералне скупштине УН у Њујорку, постоје иницијативе неких земаља које би желеле да искључе Русију из Савета безбедности или да јој укину статус сталног члана или ограниче употребу вета, а доводи се у питање и начин на који је Русија наставила чланство бившег СССР у УН. С обзиром да сам се током своје дипломатске каријере дуге више од 40 година претежно бавио проблематиком УН, желео бих да у вези с тим, укажем на следеће:

1. Нема ничег спорног у томе како је Руска Федерација наставила чланство бившег СССР у УН. За питање чланства Русије најважнија је Одлука Савета шефова држава Заједнице независних држава усвојена у Алма-Ати 21. децембра 1991. Пошто су се, оснивањем ЗНД, сагласиле да је СССР престао да постоји, земље чланице ЗНД су, поред осталог, ”одлучиле да подрже да Русије настави чланство СССР у УН, укључујући и стално чланство у Савету безбедности, и у другим међународним организацијама.” Ову Одлуку потписале су учеснице састанка Азербејџан, Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргистан, Молдова, Руска Федерација (РСФСР), Таџикистан, Туркменистан, Узбекистан и Украјина. Овде треба имати у виду да су Белорусија и Украјина, од оснивања УН, биле пуноправне чланице Организације. Одлука из Алма-Ате објављена је као званични документ УН (А/47/60-S/23329 од 30.12.1991, анекс V).

С обзиром на сагласност чланица ЗНД о томе да Руска Федерација може да настави чланство СССР у УН, председник РСФСР Јељцин упутио је писмо које је стални представник (тада још СССР) при УН проследио Генералном секретару УН 24. децембра 1991. У том писму се наводи да ”Руска Федерација (РСФСР) уз подршку земаља ЗНД наставља чланство СССР у УН укључујући у Савету безбедности и у другим органима система УН”. С тим у вези, затражио је да име ”Руска Федерација” буде коришћено у УН уместо СССР и да Руска Федерација преузима сву одговорност за сва права и обавезе СССР из Повеље УН, укључујући и финансијске обавезе. Јељцин је такође затражио да се то писмо има сматрати као потврда пуномоћја за представљање Руске Федерације у органима УН за све особе које тренутно имају пуномоћја представника СССР у УН. Тиме се Руска Федерација у ствари определила да тражи међународно правни континуитет у односу на бивши СССР, а не да буде једна од држава сукцесора (наследница) јер би у овом другом случају морала да као и све друге бивше републике СССР (осим Белорусије и Украјине) прође процедуру за пријем нових држава у УН (наведено према: Yehuda Z. Blum, Russia Takes Over the Soviet Union’s Seat at the United Nations, 3 EJIL (1992), p.356).

Генерални секретар је писмо председника Јељцина циркулисао свим државама чланицама УН и о томе обавестио председнике Генералне скупштине и Савета безбедности, с обзиром да се радило о питањима од интереса за систем УН. Нажалост, ово писмо није објављено као званични документ УН (јер то Русија није ни тражила), тако да се може наћи само у архивима држава чланица и Секретаријата УН.

Пошто Генерални секретар није примио било какву примедбу од стране држава чланица на писмо које је циркулисао, Руска Федерације је заузела своје место у Генералној скупштини, Савету безбедности и другим органима, где је постављена таблица са њеним именом, а у седишту УН је подигнута застава Руске Федерације. Нису подношена нова пуномоћја за сталног представника јер то нико није доводио у питање, а председник Јељцин је 31. јануара 1992. седео на месту Руске Федерације на Самиту Савета безбедности на коме су учестовали многи шефови држава или влада. Нико није оспорио чињеницу да је Руска Федерација наставила чланство СССР, ни када је реч о чланству у УН, нити у погледу њеног својства сталне чланице Савета. Председник Савета (премијер В. Британије Мејџор) је после говора Јељцина пожелео у име Савета добродошлицу Русији као сталној чланици (S/PV.3046, p. 48). Председник САД Буш, који се тих дана састао са Јељцином, је претходно у свом божићном обраћању изнео да ће САД подржати да Русија преузме место сталне чланице у Савету безбедности.

Од решења овог питања протекло је већ више 30 година, а у моменту када се то дешавало, као ни после тога, ни Украјина ни било која друга земља чланица нису оспориле чланство Русије, тако да би свако покретање овог питања у овом моменту било беспредметно и без изгледа на успех, поготово што би свака акција у том правцу морала да почне у Савету безбедности у коме Русија има право вета (ако се мисли на искључење државе чланице које је регулисано у члану 6 Повеље, где је потребна препорука СБУН за одлуку ГС о том питању).

2. Помиње се и иницијатива која би се покренула у Генералној скупштини на основу члана 108 Повеље, који предвиђа један од могућих начина за ревизију Повеље на следећи начин: ”Измене и допуне Повеље ступају на снагу за све чланове Уједињених нација када их усвоје две трећине чланова Генералне скупштине и када их, сагласно њиховом уставном поступку, ратификује две трећине чланова Уједињених нација, укључујући и све сталне чланове Савета безбедности.”

Овај поступак има две фазе. У првој фази, била би најпре потребна одлука ГСУН у форми резолуције, чији нацрт би поднела нека држава чланица или група држава. Члан 108 прописује да би за усвајање такве резолуције била потребна ”двотрећинска већина чланова ГСУН”. За разлику од неких других ситуација, овде није реч о ”двотрећинској већини држава чланица које су присутне и које гласају” (када се не рачунају гласови држава које су биле уздржане или које нису гласале), већ се у ствари ради о двотрећинској већини земаља чланица УН, дакле о знатно већем броју потребних гласова који се рачунају од укупног броја чланица (193). Уколико би се и обезбедила двотрећинска подршка за такву резолуцију, што је врло тешко остварљиво, треба имати на уму да резолуције ГСУН немају обавезну снагу и да не би аутоматски обавезивале државе да у другој фази, односно у процесу своје националне ратификације, заузму исти став. Како члан предвиђа, било би потребно да такву резолуцију, односно предлог садржан у њој, ратификује две трећине чланства УН, укључујући и све сталне чланове СБУН. Дакле, чак и да се постигне две трећине ратификација, без једног сталног члана СБУН, таква измена Повеље не би могла да буде пуноважна. У поступку који је предвиђен у члану 108, СБУН нема никакву улогу, већ се само тражи да одлуку ГСУН ратификују сви стални чланови СБУН.

Улога СБУН помиње се у члану 109, на основу кога је предвиђено сазивање конференције за ревизију Повеље, која се може сазвати на основу одлуке ГСУН која се доноси већином гласова чланова ГСУН и гласовима било којих девет чланова СБУН. У овом случају, вето не би могао да игра улогу. Међутим, да би измене Повеље ступиле на снагу, потребно је поново да их ратификује две трећине држава чланица УН, укључујући и све сталне чланове СБУН. Дакле, на крају се све своди на исто, као и у поступку из члана 108.

Из горњег произилази да нема никаквих могућности да се на било који начин (одлуком СБУН или ГСУН) ограничи право вета, осим путем ревизије релевантних одредаба Повеље. Сви досадашњи предлози који су ишли у том правцу су били само у домену препорука.

Уколико би и била покренута иницијатива за избацивање Русије из СБУН путем ревизије Повеље, она тешко да би могла да буде успешна. Тиме би се само рушили темељи Повеље и довела у питање улога СБУН, укључујући и сталних чланова, што представља основне стубове садашњег система УН.